BEG IZ SEKTE

                                                      USVOJENICA

Čudni su putevi Gospodnji, govorila je moja majka. Nisam znala šta to znači, a nisam se posebno ni interesovala. A i što bih?

Ušuškana u toplinu svog porodičnog doma imala sam sve, baš sve sem roditelja. Kad kažem porodičnog, to se odnosi na ljude koji su me odgajili, koji su me davnih godina usvojili i brinuli o meni kao da sam njihova. A to sam i bila. Njihova mala mezimica.

Svog najranijeg detinjstva se i ne sećam. Sećanja mi ne dopiru tako daleko.

Sećam se polaska u školu, zadirkivanja drugih. Zvali su me usvojenica, kopiluša, pastorka. Davali su mi razna imena, svakako pogrdna.

Jedni su pričali da su me roditelji ostavili zato što su bili siromašni. Drugi su govorili da su bili premladi za dete, a bilo je i onih koji su govorili da sam ostavljena zato što sam bila mnogo ružna beba. Uglavnom su me izbegavali.

Teško mi je padalo sve to, ali sam tugu skrivala od svih. Pravila sam se da ne čujem njihove zlurade komentare, nisam ih ni u kući pominjala. Nisam želela da se moji roditelji osećaju loše zbog toga. Štedela sam njih a uništavala sebe. Od malena sam tugu prihvatila kao svoje drugo JA. Tuga je bila moje drugo ime, ali to ime niko nije znao. Niko sem mene.

                                  

                                   Usvojenica ili beg iz sekte (objavljeno na sajtu Slovoslovlje)

                               

                               

Odlazak na fakultet je podrazumevao i odlazak od kuće.Odlazak u novu nepoznatu sredinu. Mama je plakala danima, kao da me šalje na ratište, a tata je nervozno izbacivao kolutove dima, paleći cigare jednu na drugu. Upaljač nije koristio.

Za  sve protekle godine niko od mojih bioloških roditelja me nije tražio, a nisam ni ja njih. Oni se čak nisu ni pominjali u našoj kući. Nisam se preterano trudila da saznam bilo šta o njima, ali to ne znači da me nije interesovalo. Naprotiv. Interesovalo me je mnogo toga. Po glavi su mi se vrzmala razna pitanja – Da li su živi?  Kakvo to srce može imati žena spremna da ostavi dete? Da li su se nekad zapitali kako izgledam, kakav sam đak?

Mnogo  pitanja nikad naglas izrečenih bilo je dobro skladišteno na dnu moje izranjavane duše.

Veliki grad je samo utemeljio moju samoću. Osećala sam se usamljenije nego ikad pre. Bar tako mi se činilo. Dani su mi bili monotoni. Kada nisam bila na predavanju, vreme sam provodila u iznajmljenoj podstanarskoj sobici.

Mogla sam napraviti prekretnicu u svom životu, jer bila sam u gradu gde me niko nije poznavao. Mogla sam, ali nisam umela. Naviknuta na samoću, retko sam pričala i to samo kada bi me neko nešto pitao. Nisam želela da se namećem drugima, a činilo se kao da nisam ni preterano zanimljiva, jer su me retko pozivali u svoje društvo.

Bojan je napravio prekretnicu u mom životu. Ali i u svom.

Znala sam ga površno. Viđali smo se povremeno u amfiteatru, mada niko od nas nije pokazivao interesovanje za onog drugog.

Zapazila sam da je neko sličan meni – vuk samotnjak. Najčešće bi stajao sam, zadubljen u neku knjigu ili zagledan u daljinu. Delovao je odsutno, čak pomalo i smotano.

Naše druženje je počelo sasvim slučajno u studentskoj menzi. Kako nije bilo slobodnog mesta, seo je pored mene. Ionako je stolica do moje bila uvek prazna. Pričali smo neobavezno o svemu i dogovorili se da još iste večeri prošetamo.

Nisam se posebno radovala toj šetnji, jer Bojan mi se nije dopadao kao muškarac, ali mogao je da bude lek za usamljenost.

Postojalo je mnogo zajedničkih tema o kojima smo mogli pričati satima a toga sam postala svesna već pri prvom susretu. Isto kao i ja, Bojan se teško prilagođavao. Ne znači da nije bio društven, ali imao je blokadu u komunikaciji sa drugima. To nam je bila zajednička crta.

Naše prijateljstvo je bilo čisto, nevino, iskreno. Prijateljstvo koje isključuje ljubav. Iako sam sa Bojanom mogla o svemu da pričam, nisam mu nikada pomenula nepoznanicu svog porekla. To je bilo negde duboko zakopano u meni.

                                    

                                   Usvojenica ili beg iz sekte (objavljeno na sajtu Slovoslovlje)

Bez razmišljanja sam prihvatila Bojanov predlog da se na nagovor njegovog poznanika priključimo novoosnovanoj grupi koja radi sa mladima u cilju rešavanja njihovih problema i jačanju samopouzdanja. Naziv udruženja mi se dopao - RELIGIJA, MEDITACIJA, SOCIJALIZACIJA.

Bojan i ja smo bili novi. Sve oči su bile uprte u nas. Netremice su nas posmatrali par trenutaka a onda nam je domaćin poželeo dobrodošlicu.

Niko me nikada nije srdačnije pozdravio. A ni Bojana. Osnivači grupe su bili gospodin i gospođa, rekla bih duplo stariji od nas. Reči su im bile blage, odmerene. Iz svake njihove reči osećala se toplina. Srdačnost.

U trenutku sam osetila prezir prema sebi, jer sam rekla Bojanu da  mi se ne dopadaju njihove oči, a oči su ogledalo duše. Zaista mi se nisu dopadale. Zašto, ne znam. Bojan mi je uputio prekoran pogled od kog sam se postidela.

Ostali članovi grupe su delovali nekako pogubljeno ili mi se bar tako činilo.

Uglavnom su bili mladi, tek malo više stariji od Bojana i mene. Bilo je i žena i muškaraca. Oni su nas samo posmatrali, dok su nam voditelji davali osnovne smernice o radu. Objasnili su nam da se seanse održavaju u večernjim satima, jer važno je da grupa bude kompletna.

Dali su nam instrukcije kako da se ponašamo van grupe, a to je podrazumevalo da sve što se dešava unutar ove prostorije tu i ostaje. Svoju izjavu su obrazložili time, da energetski vampiri vrebaju na sve strane i da ukoliko detaljno nekome prepričamo seansu, rasipamo bespotrebno energiju, a to će dodatno umanjiti naše ionako mršavo samopouzdanje. To obrazloženje mi se donekle učinilo logičnim, kao i sve ostalo o čemu su kasnije pričali.

A  pričali su i to dosta. Korene svih problema vezivali su za prenatalni period, a spasenje se ogledalo u veri. Pričali su o štetnosti mesa i mesnih prerađevina, favorizujući biljke kao osnovnu ishranu.

Bojan i ja smo ih slušali netremice. Drugi su već napamet znali tu priču. Delovalo je kao da i oni slušaju. Sedeli su u istom položaju sve vreme. Delovali su mršavo, bledo, izgladnelo. A možda je to bila moja pogrešna procena zbog neonske sijalice. Odagnala sam misli  vrativši se u stvarnost.

Seansa počinje. Gase se svetla, pale se sveće. Ležimo na podu. Uče nas kako da dišemo. Pratim instrukcije. Udah, izdah, udah, izdah...

Slike svetaca su poređane oko sveća. Ponavljamo reči koje izgovaraju naši instruktori. Liči na molitvu. Takvu molitvu do sad nisam imala prilike da čujem. Razlikuje se od one kojoj me je učila majka. Pominje se Bog, Isus Hrist. Svakako da je molitva, postajem već sigurna. Zatvaramo oči, prateći instrukcije. Zamišljamo ono što oni traže od nas, a ne što bi smo hteli. Fokusiraju nam misli. Pokušavam da budem prisutna, da delujem ovde i sada, ali ne uspevam tako kako bih želela. Osećam neku nelagodu. Ne umem da objasnim odakle dolazi.

Za razliku od mene Bojan se osećao lepo, kaže da mu je prijalo. Čak je i mene ubeđivao da je problem u meni, jer ne umem da se opustim. Obećala sam mu da ću pokušati na sledećoj seansi.

Nisam uspela. Svaka naredna seansa mi je bila ista, ako ne i gora od prethodne. Bojan je zaključio da sam beznadežan slučaj i skoro da sam mu poverovala.

Htela sam da odustanem, ali na Bojanovo insistiranje sam ostala u grupi.

Ponestajalo mi je snage, danima sam jela samo blitvu. Za vikend nisam otišla kući. Kako bih majci objasnila da jedem samo travu. Ne bi mi dozvolila. Oduvek je akcenat stavljala na zdravu ishranu. Posebno moju. Pravdala sam se obavezama na fakultetu. Ni Bojan nije išao kući.

Dve nedelje seanse su bile više nego dovoljne da  mi ponestane i ono malo samopouzdanja koje sam donela sa sobom. Plašila sam se sopstvenog lika. Ogledalo sam izbegavala. Bojan je izgledao loše, mada je tvrdio da se oseća dobro. Iscrpljenost koja mu se ogledala na licu pravdao je učenjem noću.

Instruktori su postajali sve zahtevniji, a mi sve poslušniji. Kroz molitvu su nas učili da odsustvo svega materijalnog dovodi do uzvišenja i prosvetljenja.  Skidali su sa nas lančiće, prstenje, narukvice i sve što bi im se učinilo vrednim. Omamljeni njihovim glasom, onako u polusvesnom stanju sami smo pružali ruke dozvoljavajući im da poskidaju sav nakit koji im se učini potrebnim.

Imala sam tešku noć. Košmarne snove. Vrištala sam. Probudio me je sopstveni vrisak. Setila sam se sna. Sadržao je poruku.

Ostatak noći bila sam budna. Ujutro sam otrčala kod Bojana. Ne znam odakle mi snaga za trčanje, ali tog jutra sam je imala.

- Bojane, oni su sekta!  Upali smo u sektu! Gledao me je razrogačenih očiju misleći da pričam gluposti. Plakala sam, drmala sam ga snažno za ramena a on je gledao kroz mene. - Bojane, čuješ li me? Moramo  pobeći! -bila sam uporna.

Polako kao da se budio iz polusna, pogled mu je bivao nešto bistriji. Napokon moje reči dopreše do njega.  

Prisećali smo se zajedno svih pojedinosti dok nam se jeza  kroz kosti provlačila. Povraćala sam. Bilo mi je loše. Mislila sam da ću umreti. I Bojan se osećao isto.

Nekoliko dana nismo izlazili iz kuće. Tražili su nas. Diskretno. Važno im je bilo da se vratimo u grupu. Samoinicijativni odlazak se ne toleriše.

Plašili smo se za svoje živote. Sažaljevali  druge koji su ostali zarobljeni u kandžama poroka.

Samopouzdanje je iznedrilo odnekud. Otišli smo u policiju.Svoja najmračnija iskustva podelili smo sa njima. Za nas olakšanje, za njih posao. Sve se odigralo munjevitom brzinom.

Udruženje RELIGIJA, MEDITACIJA, SOCIJALIZACIJA  se raspalo u trenu. Instruktori su uhapšeni, taoci oslobođeni.

O njima brine tim stručnjaka. Postepeno ih vraćaju sa margine.

Listajući biografiju osnivača pomenute sekte osetila sam jak bol u slepoočnicama. Nagon za povraćanjem nisam mogla da obuzdam. „Čudni su putevi Gospodnji“-setih se reči moje majke.Osnivači pomenute sekte, bili su moji biološki roditelji.

NAPOMENA: Inspiracija za priču nije plod mašte. Inspirisana je istinitim događajem iz bliskog okruženja, samo u izmenjenom obliku, kako bi bila zanimljivija čitaocima. Objavljena na sajtu Slovoslovlje davnih godina. 

Autor: S.Bijelić