HAJDE MAMA, MOŽEŠ TI TO

Par dana smo porodično bili u Parizu. Bilo je božanstveno i nezaboravno. Neću Vam pričati o emotivnim rodbinskim susretima, krstarenju Senom, umetničkim slikama u Luvru, pogledu sa Ajfelovog tornja. Neću Vam pisati o francuskoj kuhinji koja se meni dopada, ali za razliku od nas odraslih moja deca su jela Nutelu. Što je sigurno, sigurno je.

Ono što bih htela da podelim sa Vama su moja iskustva iz Asterix parka. Odabrali smo Asterix umesto Diznilenda, jer kako su nam objasnili Diznilend je baš za malu decu. Asterix je za nešto starije. Tada još uvek nisam znala da nije za puno starije kao što sam ja. Zabavni park Asterix Vam pruža mogućnost da boravite u selu Gala, da letite sa Ikarom, da se približite Suncu i uživate u mnogim drugim atrakcijama. Vraćajući se nekoliko vekova unazad videćete haotičan život Gala i borbe u Rimskim arenama. Putovaćete kroz vreme i srešćete poznata lica iz prošlosti. Imaćete priliku da "uživate" u vožnji koja će Vas približiti bogu Zevsu "Tonnerre de Zeus" na visini od 30 metara na vrhu planine Olimp i to uz snažnu grmljavinu.

Upravo ta vožnja je ono što mene ne da nije približilo Zevsu, već mi je taj kilometar i nešto protekao u molbama Isusu da se konačno spustimo na zemlju. Ako Vam kažem da sam gornju desnu jedinicu okrnjila (nesvesno sam grčevito stegla vilicu) i da sam naredna dva sata trpela bol u zglobovima (tako čvrsto sam se držala da su mi šake pomodrele), možda ću makar na tren uspeti da Vam dočaram tu "idiličnu" vožnju.

Na prvi pogled je zaista sve bilo idilično.Deca su bila ushićena i srećna. Braća i sestra od ujaka su im objašnjavali šta je najekstremnije od svih ponuda, a adrenalin je sve više rastao. Istina, i ja sam se oduševljavala slušajući ih...

                             

Tonnerre de Zeus za početak, deca su birala.Čujem svoju mlađu ćerku kako kaže: "Mama će precrći od straha, nije to za nju!" "Bolje odustani", šapatom me moli starija ćerka.Ostali se nešto došaptavaju i smejulje.Ma nisam ja najplašljivija od svih, kad možete vi mogu i ja! Uostalom zar je moj život važniji od života ove dece? Ponavljam u sebi "Hajde mama, možeš ti to", znam da ću tako savladati strah od visine.Sva važna ulazim u taj drveni vozić razmišljajući da li je zaista tako ekstremno kao što su mi pričali. Prvi utisak - ništa posebno. Spakuješ se u taj mali prostor, metalnu šipku ti prikače za alku sa suprotne strane negde u visini struka. I dalje ne vidim da je to nešto tako ekstremno, ništa ne ukazuje na to. Deca se smeju, vrište, čuje se žagor sa svih strana. Krećemo...lagano, pa sve brže i brže idemo uzbrdo. Čega sam se ja plašila? Zbog čega sam dozvolila da me deca ismevaju, pa ovo dođe kao panoramsko razgledanje u mislima prekorevam sebe i svoj kukavičluk.Odjednom brzinom munje Zevs nas baca u provaliju, vodi nas kroz tunel (pokušaću da vam dočaram snimkom sa Youtube-a),krivudavom putanjom i neverovatnom brzinom čas smo na nebu, čas na zemlji, po inerciji se naginjemo čas na levu, čas na desnu stranu.

"Juhuuu mama! Ovo je sjajno!"- čujem decu kako mi dovikuju, dok ja čini mi se odbrajam poslednje sekunde svog života.Osećam se kao kofer okrenut naopačke u kome su se sve stvari istumbale. Krajnici i bubrezi su zamenili mesto i čini mi se da više ni jedan organ u mom telu nije tamo gde bi trebao da bude.Žmurim, lakše mi da ne vidim kako odlazim sa ovog sveta - to mi je prva pomisao. Pažnju mi odvlači razdragan dečji smeh, vriska i cika. Čemu li se smejete - razmišljam u sebi. Ja bih najrađe vapila za pomoć, moleći da zaustave tu skalameriju samo da siđem.Ne usuđujem se čak ni glas da pustim, jer sam zube stisla kao da će mi to nešto pomoći. Iz posvesti se javlja glasić koji kaže: "Hajde mama, možeš ti to!"

Tih par minuta mi se činilo kao čitava večnost a svi strahovi koje sam ikada imala bili su objedinjeni u ovom trenutku. Stižemo na odredišnu tačku, a to istovremeno znači i kraj vožnje.

Onako bleda i unezverena stajem na tlo koje kao da mi se gubi pod nogama. Preživela sam, to mi je prva pomisao. Sreća da nemam ogledalo pri ruci da vidim kako izgledam, ali verujem im na reč. Njihovo ushićenje ne prestaje i već planiraju koja je sledeća skalamerija na kojoj ćemo da se vozimo.

U trenu donosim odluku, idem i ja! Nesvesno savladah strah od visine, nesvesno se oslobodih svih dotadašnjih strahova i dođoh do spoznaje da je život zapravo rolerkoster...čas si gore, čas si dole pa sve iznova. Samo od tebe zavisi da li ćeš ga proživeti žmureći ili ćeš hrabro podneti svaki izazov.

Hvala vam deco moja što ste me oslobodili svih strahova i što mi je zahvaljujući vama životni moto: "Hajde mama, možeš ti to!"