NEJAKA SU DEČJA LEĐA

"Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom. Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas, i premda su s vama, ne pripadaju vama.Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli, jer ona imaju vlastite misli...Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas. Život ne ide unatrag, niti ostaje na prekjuče."

                                                                                                                 Khalil Gibran

Sretoh sinoć svoju malu komšinicu Noru. Okice joj se smeše, pakuje se ide na more. Srećna je, tako i treba. Svojim zvonkim glasom mi saopštava: "Baš sam umorna, treba mi odmor!" Verujem da čitajući ove redove pomislite kako prethodna rečenica nema smisla. Tako mala a treba joj odmor, treba joj predah, od čega? Valjda se raduje što ide na more i to je razumljivo. Verujte, Nori zaista treba odmor.

Moja preslatka komšinica živi sa mamom u susednom ulazu.Verovatno ima i tatu, ali ja ga nikad nisam videla.Znam samo da nije sa njima.Mamini roditelji,Norini baka i deka žive u Nemačkoj i oni su glavni finansijeri te porodice. Norina mama, sem što vreme provodi u salonima lepote, često je rado viđen gost u elitnim kafićima našeg malog grada.Ostatak vremena joj prođe u taksiranju. Da baš tako, u taksiranju. Ona je Norin lični šofer. 

Nora je odlična učenica, dete za primer. Mama je svakodnevno čeka kolima ispred škole kako bi joj đački ranac zamenila instrumentom i vozi je na časove violine.U kolima jedva da uspeju da progovore par reči, jer Nora brzinski jede sendvič kupljen u obližnjoj pekari.Nakon izlaska iz muzičke škole, Nora brzinom svetlostu ulazi u automobil, a mama ima toliko vremena da joj violinu zameni torbicom u kojoj je oprema za folklor. 

U međuvremenu dok je Nora na nekoj od gore pomenutih aktivnosti, mama u nekom od okolnih lokala priča o uspesima svoje mezimice koja je multitalentovana, ambiciozna, vredna, odgovorna, odnosno sve ono što njena mama nikad nije bila, ali ne želi ni sebi to da prizna.Naravno priča brzinski, ne dozvoljavajući bilo kome da je prekine, da je pita, posavetuje.Norina mama isključivo traži slušaoce, a i nema mnogo vremena za priču. Opet žuri. Sad ide po Noru kako bi je sa folklora odvela na sportske aktivnosti, jer zaboga dete treba i sportom da se bavi. 

Da, slažem se, dete treba da se bavi sportom, ali pitam se da li se Norina mama nekada zapitala da li njenoj mezimici treba društvo vršnjaka? Da li joj nedostaje igra? Da li bi joj značilo da udahne svež vazduh? I još mnogo pitanja mi se vrzma po glavi, na koja sigurno nikada neću dobiti odgovor, jer nisam u situaciji da joj ih lično uputim.Jedino što mogu da zaključim iz svega je da se ni njeni roditelji nisu pitali da li joj je nedostajala roditeljska ljubav, mamine priče za laku noć, tatini saveti i podrška kad je bila mala.Nisu imali vremena za nju. Živeli su i radili u Nemačkoj.Viđala ih je samo tokom leta i to ne baš svakog. Svaku teškom mukom stečenu paru ulagali su u velelepno zdanje na sred sela kako bi zadivili komšije.Istu grešku pravi i ona samo na drugačiji način.Svako od njih ostvaruje neke svoje ambicije ne vodeći računa o onome preko koga ih ostvaruje.Važno im je mišljenje drugih.

Ostareli roditelji iznureni od rada i dalje pakuju cigle jednu na drugu praveći pomoćne objekte iako verovatno niko nikada neće živeti tu. Moraju da zadovolje svoj proždrljivi ego, jer zaboga šta će reći narod-tolike godine radili preko, pa daj da se nešto vidi.

Norina mama iako nigde ne radi, bahati se novcem svojih roditelja i forsira jadno dete do iznemoglosti, ne želeći da vidi da su dečja leđa nejaka za toliki teret.Ustvari, možda svesno žmuri ne bi li kroz Noru ostvarila svoje nekadašnje snove. Jer, zaboga šta će reći narod...